Jelenin blog

"Dalmatinske drage luke"

Da je odmor poceo, shvatili smo tek onog trenutka, kada je Sime sa svojom kapetanksom kapom i prosedom bradicom viknuo: „Di ste dico?“

Cetvrtak je, ujutru, tacno pola osam, kao sto smo se i dogovorili, stigao je kapetan nase barke. Prvo na dorucak, a onda via Trau ;) Da, da, Trogir je u pitanju, grad muzej, koji svakao treba posetiti i utonuti u proslost. Setati uskim ulica ovoga grada dok vas iz svakog coska "napadaju" kamene glave različitih ljudskih i životinjskih motiva.

Dorucak, klasika, jaja, neke kobasice na brzinu isprzene, koji paradajz i naravno kafa koja je mirisala kroz celu marinu… „kada su se dobro najeli, otisli su da se napiju vode…“ E mi se nismo napili vode, cudan je ukus slane vode, nego smo se otisnuli na more putem Trogira!

Prelepo vreme, slab vetar, ali dovoljan da mozemo da brzinom od 7-8 cvorova jedrimo… Svi su jos cutljivi, rano je. Mnogi nasi drugari, koji su sada takodje na odmoru, su mozda pre 2 sata legli, a mi smo vec budni sat vremena i vec na vodi. Udisemo duboko neki cudan miris, nesto izmedju mirisa mora i mirisa cempresa…  Eh taj Jadran… Ponekada nas se vrate secanja u „davna“ vremen. Dok smo jos isli sa mamom i tatom na more. Dok smo jos provodili svaki minut nepaznje nasih roditelja u vodi. U neka „dobra, dobra, stara vremena“.

Iz zvucnika se cuju zvuci Olivera Dragojevica, mirise more, gledamo kako ribice prate trag nase jedrilice, cekajuci strpljivo da im bacimo nesto, pa makar to bio i hleb od juce. Neprestani pratioci svakog jedrilicara su galebovi. Ti divni, jaki, beli galebovi. Divno ih je gledati kako kruze nad mirnim morem.

Gledam oko sebe, zanemarujuci malo moje drugare, oko mene je samo voda. Velika, snazna, mocna… U usima mi odzvanja samo sum talasa… Secam se mog prvog dolaska na brod. Bila sam jos mala. Tata nam je saopstio da cemo ovoga leta jedriti. Sestra i ja smo bile malo odusevljene, malo u strahu, kako cemo mi to. Bile smo male… Ali posle nekoliko dana provedenih na brodu, smo rekle tati: „Znas, ti si nas heroj. Zato sto mozemo uvek u vodu, kada god zazelimo! Tata, mi cemo biti kapetani velikih brodova!“ Tata se tada nasmejao, naravno da nas dve nismo postali kapetani ali smo tu ljubav, tada stecenu, zadrzale i do danas. Taj spoj lepog i snaznog. Ljubav prema moru! Ponekada zazalim sto ne zivim pored mora, ali ipak sam srecna, sto moj Beograd ima dve reke i sto ponekada mogu da izadjem do istih, malo provozam barku naseg drugara i imam slican osecaj kao i ovde.

O nasem putovanju cu pisati ovih dana. Da bih vas, drugari moji, „navukla“ na ovaj nacin letovanja. Nadam se da ce sledece godine biti mnogo vas koji cete krenuti nasim stopama. Ne, „na lepom, plavom Dunavu“ nego po lepom, plavom Jadranu ;)