Jelenin blog

Stigli smo danas u Primosten. Lepo je vreme. Brod je bio spreman, zahvaljujuci upravniku Stjepanu, koji je (iako je saznao samo dan ranije da stizemo) sredio i proverio sve, da bi ekipa mogla da krene na jedrenje po lepom,plavom Jadranu! Hvala Stipe, najbolji si!

Kao sto je to i obicaj prvog dana, razmisljamo gde bi mogli da idemo na veceru. Jos uvek umorni od puta, neki od nas uzbudjeni pred prvo jedrenje, razvija se demokratska diskusija. Jedni bi da krenemo za Split kolima, drugi bi da ostanu u marini, gde se nalazi stvarno vrhunski restoran, a treci ( sa mojim dragim i sa mnom na celu) bi da krenemo putem Konobe. Konoba je jedan od najlepsih restorana u Primostenu, gradicu na obali na obali Jadrana, za mene mozda i najlepseg u ovom delu hrvatskog primorja. Restoran je vrhunski, na obali mora, sa predivnom terasom… I jos boljim specijalitetima.

Za Dalmaciju se oduvek veže i pojam lagane i mediteranske kuhinje. Ovde se oduvek prirpemala sveža riba, povrće zacinjeno domacim maslinovim uljem i mediteranskim zacinima. Po uzoru na tradiciju i nacin zivota, u Konobi nude bogatu ponudu ribljih specijaliteta, ali i jela od mesa, a i poznato kvalitetno vino iz vlastite priozvodnje.

Posle razmatranja svih ideja, odlucujemo da krenemo u Konobu. Zbog lose parking situacije u Primostenu (skoro je isto kao i u Beogradu) uzimamo taxi. Nekoliko minuta kasnije smo tu. Pred ulazom u stari deo Primostena… Moj dragi i ja smo jedini koji znaju put do vecerasnje vecere… Krecemo ispred svih. Secajuci se proslogodisnjeg letovanja ovde. Razmisljamo naglas, razmenjujuci nase misli, kako li ce biti ove godine. Prosle godine smo bili sami, uzivali u svakom trenutku, jedrili Jadranom… Odusevljeni smo se vratili sa tronedeljnog odmora, pricavsi o carima, nasi drugari, nerazdvojna ekipa, je odlucila da ove godine podeli sa nama lepote. Eto sada smo tu, odakle smo i prosle godine krenuli… I opet pocinje odmor u Konobi.

Polako prilazimo restoranu. Drugari iza nas cavrljaju. Nas dvoje smo jos pod utiskom secanja na proslu godinu ;) Ulazimo u nama dobro poznati restoran. Sve je isto kao i prosle godine. Stolovi puni, razni ljudi zivo razgovaraju. Prilazi nam Jure, gazda. Pozdravlja nas. Pitamo za sto. Kaze da je sve puno, ali da ce naci nesto za nas. Moli nas da sacekamo koji minut. Cekamo. On se vraca, sa poznatim osmehom na licu i kaze: „Dico, ajme, sve je puno. Ali nasao san!“ Polazi ispred nas. Vidimo vec postavljen sto za osam osaba, ali na delu terase koji pripada Jurinoj porodici. Odusevljeno se zahvaljujemo. Posle narucivanja svakojakih specijaliteta pocinje vedra raspava, da li bi nam se ovo dogodilo i u Crnoj Gori ili Grckoj ili, ili… Naravno misljenja su podeljena. Neki su za, neki protiv… Sve u svemu odusevljeni smo gostoprmstvom. Polako stize i predjelo. Sve stoji na stolu, a mi pokusavamo da probamo ama bas sve. Uz naravno neizbezno „bilo“. Momci (naravno samo oni slobodni) pocinju da razgledaju devojke uz neizbezne beogradske komentare… Tijana (Ivanova devojka) i ja se smeskamo, slusamo komentare i naravno moramo i nas dve ponesto da prokomentarisemo… Posle predjela, stize i glavno jelo, za mene veceras mesana riba. Mmmmm kako je ovo dobro. Za stolom je nastao tajac. Samo sum mora, poneki komarac i zvuk viljusaka i nozeva. Svi su odusevljeni i ukusom a posebno gostoprimstvom.

Razmisljamo svi o tome, zbog cega postoji mrznja izmedju nasa dva naroda. Ali to je mozda tema za neku drugu pricu. Sada smo ovde i uzivamo u ribi, sumu mora i vinu…

Posle zavrsene vecere, popijene kafe, jos po kog litra ili dvolitra vina, odlucismo da platimo i da krenemo putem marine. Posto je sutra novi dan, a on je za nas i pocetak jednog divnog putovanja… Rekosmo to Juri. Posle par trenutaka, odjednom pred nama se pojavila flasa domace Loze. Jure je istu samo stavio na sto, uz njegov divni dalmatinski osmeh: „ Za moje Beogradjane!“ i nestao… Bili smo malo u cudu, jer je ovo stvarno bilo neocekivano za sve. Racun smo platili, lozu popili, jos malo porazgovarali sa domacinom i obecali da cemo u povratku svakako jos jednom svratiti u njegovu Konobu.

Eto drugari, da li sada stvarno treba jos diskutovati, da li postoji mrznja izmedju nasa dva naroda?