Jelenin blog

Moj Beograd

Da li ste ikada razmisljali o tome kako se nas grad predstavlja u inostranstvu? Da li vam je nekada neki stranac rekao šta misli o Beogradu? Ja sam pre par nedelja mogla da ugostim svoju dobru drugaricu iz Nemacke,sa kojom sam u njenoj zemlji  provela mnogo lepih sati, dana, godina... U bioskopima, muzejima, kaficima, na raznoraznim takmicenjima u plesu... Sto bi nas narod rekao, delile smo i lepe i ruzne trenutke, tamo daleko u zemlji  za koju mnogi od nas misle da je „obecana zemlja" neznajući da se i Nemci  susrecu sa skoro svim problemima koje i mi imamo. Od velike nezaposlenosti, do nezadovoljstva gradjana, preko gladne dece i malih penzija za najstarije sugradjane...  U godini izbora (2009) u SR Nemackoj, je svetska ekonomska kriza kao „rukom odnesena" i to bas u vreme povratka sa „zasluzenog" godisnjeg odmora tamosnje kancelarke Angele Merkel...  Eh, kakvu moc imaju ti izbori...  Mi uvek mislimo, da samo nasi političari obecavaju pred izbore, da samo nasi politicari pricaju... Ali nije to tema ovog događaja...

Stigoh na Aerodrom "Nikola Tesla", negde pred ponoc... Pristanisna zgrada je polu prazna,avion iz Frankfurta je jedan od poslednjih koji ovoga dana slece... Vraćaju mi secanja... Mnogi moji drugari, znaju na koji nacin sam ja emotivno vezana za bas taj let...

Pre dve godine, osmoga maja, sam i ja sedela u avionu i prizeljkivala da konacno stignem u moj Beograd... Da konacno procitam onu tablu „Wellcome to Belgrade" ida osetim miris moga grada... Posle mnogo godina guljenja klupe a kasnije guljenja pisacih stolova se vraćam u grad, koji je obelezio moj život... Vraćam se puna secanja, puna nade, puna zudnje...  I sleteli smo, kroz avion se procuo aplauz pilotu, jer je (verovatno kao bezbroj puta pre toga) spustio "pticu" na zemlju a da putnici to nisu ni osetili... Razmisljam...Da li se nesto promenilo? Dok sam ja utonula u svoja razmiljanja, osecam kako me neko tapka po ramenu, okrecem se na levo, stariji gospodin, koji je za vreme leta, sedeo pored mene, pita: „Izvinite, da li biste me propustili da izadjem,mi smo poslednji u avionu?"  Trgla sam se iz svog razmisljanja, ustala i propustila tog prijatnog starijeg ciku... A onda i sama uzela svoje stvari i krenula ka izlazu... Stjuardesa, nasmejana, mladja devojka, me je srdacno pozdravila sa recima „Schön dass Sie mit uns geflogen sind, Lufthansa wünscht Ihnen einen schönen Aufenthalt in Belgrad!" (Drago nam je sto steleteli sa nama, Lufthansa vam zeli lep boravak u Beogradu), zahvaljujem se na brzinu i krecem ka pasoskoj kontroli... Ispred mene, sigurno 150 putnika istog aviona... Meni se zuri, ja bih da sve preteknem... Ipak stajem u red i cekam kada cu doci nared...  Prijatan momak iz kucice mi kaze:„Dobrodosli u Beograd, Vas pasos molim!" Dajem mu pasos... Jos uvek u mislima... On udara pecat, vraca mi pasos, ja se zahvaljujem i automatski stavljam pasos u tasnu... Krecem ka traci za kofere...  Moj kofer se vec  vrti, uzimam ga i krecem ka izlazu, malo zamisljena... Osecam vec miris Beograda, prolaze mi kroz glavu bezbroj pitanja na koje trenutno nemam odgovora...

Iz mojih misli me sada vraca glas prijatne dame, koja objavljuje da je let LH 3608 iz Frankfurta sleteo. Ustajem i krecem ka vratima. Nekoliko minuta kasnije, vidim Natalie... Tu je, sa 2 velika kofera na kolicima i razmisljam: „Boze, koliko godina ce ona ostati?" i smejem se u sebi. Eto posle skoro dve godine stojim ispred moje drugarice sa kojom sam prosla „durch dick und dünn" sto bi Nemci rekli...Ona, vidno umorna, kaze: „Uff, bre, ovaj vas aerodrom je mnogo mali, ali sam cekala prtljag duze nego i u Frankfurtu. Jedan kofer je bio prvi na traci a drugi poslednji!" i smeje se. „Tako je to kod vas Srba!" U meni se budi patriotski ponos i (mozda malo i drsko) odgovaram: „Pa ko te je terao da nosis dva kofera, sto nisi ponela samo prvi?"  Smejemo se obe i krecemo ka kolima. A na parkingu, vec poznati srpski kolorit, automobili vec krecu ka izlazu, naravno ne predvidjenom trasom, nego svako kako stigne, nek icica (po naglasku bih rekla da je bio iz Nisa ili okoline) psuje, koristeci najsocnije psovke koje nas jezik pruza... Devojcice u kratkim haljinicama i visokim stiklama pokusavaju da stignu do kola voljenog, koji ih je sacekao... Natali gleda oko sebe, u cudu, i pita me: „Je l´  ovo uvek ovako?" Potvrdno klimam glavom i pokusavam da joj objasnim da je to jednostavno tako. Devojka i dalje u cudu, naucena nemackom redu, ne moze da se opasulji da ovde i posle ponoci moze da se svira, dere i psuje... Iako ne razume ni jednu nasu rec, shvata da su reci (psovke) koje cuje deo tog, svetski poznatog, srpskog kolorita...Krecemo ka gradu... Cak i u toku noci je prilaz Beogradu prilicno pun automobila...Ulazimo u grad, kod Mostarske petlje i krecemo ka Vracaru. Moja drugarica ne moze da shvati da je Beograd toliko osvetljen. Da su ulice pune... Da se ljudi setaju i to vec duboko posle ponoci... Potpuno je u cudu, pita: „Jelena, da li je moguce,da ovoliko ljudi jos uvek seta ulicama?" Odgovaram potvrdno, razmisljajuci da je ovo za nju stvarno sok kultura, jer tamo posle 23h retko ko se seta ulicom... Stizmo do stana, a ono, u zgradi pored, neka studentarija pravi zurku... Tresti Ceca, Karleusa & Co. Em sto sam ja bila u soku (zbog muzike) em sto je moja drugarica jos vise bila u soku shvativsi da u centru grada dreci muzika duboko posle ponoci. Morala sam da joj objasnim, da su Srbi veseo narod, a da veselje ne zna za vreme. Naravno klince iz Pomoravlja „zamolih" da malo utisaju, uz naravnu opasku da ako to ne ucine, da ce im "drugari u plavim uniformama" zazvoniti uskoro na vrata. Za divno cudo su uslisili moju molbu i utisali te „divne" zvuke...

Sutradan smo ustale rano, zelela sam da joj pokazem MOJ BEOGRAD u pravom svetlu, kao metropolu Evrope... Ustale smo i krenule peske od Vracara ka centru grada... Objasnjavala sam joj kuda prolazimo, Beogradska ulica, Slavija, Ulica Kralja Milana do Terazija, pricala joj i o jezivim scenama kada su moje sugradjane, njeni pretci ubijali i besili na Trgu... Sele smo u Mosku, Beograd je jos spavao... Ona malo zasenjena lepotom ovoga grada rece samo „Neverovatno kako ovaj grad mirise!" Osetila sam da je tim recima htela da izgovori ono sto mi, Beogradjani cesto zaboravimo, ono sto smo dobili a ponekada ne umemo da cenimo.Velicinu ovoga grada! Posle popijene kafe nastavljamo setnju... Knez Mihajlova,cakli se u jutarnjim zracima sunca, nema puno ljudi. Natalie je bas vidi u pravom svetlu. Tihu, cistu, prelepu. Ona gleda oko sebe, ne verujuci sta je pred njom, izgovara: „ Da li je moguce da smo mi gledali na TVu rusenje ovoga grada, da neko moze samo da pomisli ovu lepotu da srusi. Ja sam sokirana!" Znala sam da je moja misija, koja je bila tek na pocetku, u stvari vec zavrsena.Natalie je pocela da gleda moj grad ocima ne-turista nego prijatelja... Ima on imane, nije mozda ni lep kao Prag, nije ni cist kao Frankfurt, a ni veliki kaoNew York, ali ima nesto sto ti gradovi nemaju, nema Beogradjane, nema te ljude koji ga vole, postuju i cene. Sa svim njegovim vrlinama i manama... Nastavljamo setnju...Idemo ka Kalemegdanu, srcu ovoga grada... Provodim je kroz kalemegdanski park,ona gleda oko sebe... Fotografise... Klupe, drvorede, travu, spomenike i skulpture... Stizemo polako i do Pobednika... Pokazujem joj i objasnjavam da se ovde Sava uliva u Dunav, slusamo zajedno sum Save kako se uliva u Dunav... Osecam da Dunav, koji upravo protice pored, sapuce: „Cao, cao, eto mene, eto Vas!" Sa osmehom na licu, objasnjavam joj moj osecaj, ona klima glavom i kaze: „Vi Beogradjani ste posebna sorta ljudi, ponosni, prijatni, gostoljubivi ali ipak na neki nacin i prilicno ludi u vasoj ljubavi prema ovome gradu!" Rekoh:"Sacekaj da vidis ostali deo grada, da osetis njegovu moc!"

Nastavljamo nedeljnu setnju po Kalemegdanu, vidim da joj se svidja i da se sve vise odusevljava... Polako napustamo Kalemegdan i krecemo ka Dorcolu, zelim da je odvedem u neki od kafica, da proba klopu... Beograd i dalje pomalo spava... Jos uvek je sve prilicno mirno... Mozda je ovo vreme i jedino kada Beograd zivi kao vecina metropola u svetu... Pomalo mirno, pomalo usporeno...

Odlucujemo se za dorucak na Vracaru... Peske se vracamo Bulevarom kralja Aleksandra... Vidim da polako ostaje bez teksta, zasenjena velicinom i lepotom... Pricamo o starim vremenima, kao da je to bilo pre 15 godina a ne pre nepune dve godine... Za mene je to vreme provedeno u Frankfurtu postalo daleko, nekako nestvarno...Prepricavamo jedna drugoj dogadjaje, koje smo zajedno dozivele, umiruci odsmeha... Tema se vraca na Beograd... Uz njenu konstataciju: "Jelena, sada tek shvatam, zasto si toliko zelela da se vratis. Kada si otisla, svi smo se cudili. Otisla si iz sigurnosti u ,za nas, nesigurnu zemlju. Sada mi je jasno,zasto. Ti volis tvoj grad. I ne znam da li je to bila prava odluka, ali svakako nije bila pogresna! Hvala ti sto smem tvoj grad da upoznam tvojim ocima."Osetila sam neki ponos, neku velicinu, ne zato sto ja mnogo volim Beograd, nego sto i moji drugari shvataju kakav je on.

Mozda moj Beograd nije lep kao Prag, mozda nije ni cist kao Frankfurt, nije ni veliki kao New York, ali je moj! Neko rece "biti Beogradjanin, nije mesto rodjenja, nego stanje duha!" Ja sam srecna da je moj Beograd u Beogradu...