Jelenin blog

Dugo vremena smo razmisaljali da li da udjemo u avanturu kupovine psa. Oboje smo veoma razapeti izmedju posla, razno raznih obaveza sto se tice porodice, familije, prijatelja, kumova, pa nismo bas znali da li cemo imati dovoljno vremena da se posvetimi i tom divnom bicu. Posto sam ja zivela puno godina u inostranstvu i malo sam navikla da psa mozete svuda da povedete, a u Beogradu to jos nije bas tako, stvarno smo nekoliko meseci vagali „pro“ i „contra“. Razmisljali smo i da li da se odlucimo za nekog drugog ljubimca, ribice, papagaja, hrcka. Svakakve ideje su nam padale na pamet. Ali posle stvarno ozbiljnog razmisljanja smo se odlucili za psa.

Jednog zimskog dana smo otisli kod uzgajivaca labradora. Imala je 8 malih lepih labradora. Svi su bili toliko lepi, da smo mogli sve da ponesemo sa sobom. Prva, koje nam je prislo, je bilo stene, braon labrador, a oko vrata je imala ogrlicu na kojoj je pisalo Amy. Dotrcala je do nas, pocela da se vrti oko nasih nogu, pokusavajuci da skrene paznju na sebe. U tom trenutku smo znali: ONA ili ni jedno drugo! Brzo smo se dogovorili oko cene. Morali smo da je ostavimo jos nekoliko dana kod mame, jer je jos bila isuvise mala. Kada je konacno dosao D Day, otisli smo po nju. Odmah nas je prepoznala, hitajuci ka nama, kao da je znala, oni su moji.

Poveli smo je kuci. Da ne prepricavam sve dogadjaje koje smo imali sa njom. Od jaukanja cele noci, do klopanja cipela. Sve faze njenog odrastanja smo naravno mi prosli ;)

Kada smo se odlucivali za odmor, znali smo da ne zelimo da je ostavimo samu, kod prijatelja. Pa smo odlucili da je povedemo, znajuci da ce to biti jos jedna nova avantura u njenom i nasem zivotu. Kao sto svi znamo labradori su psi koji vole vodu. Bila ona slatka ili slana, za njih je to nebitno, vazno je da je voda i da mogu da plivaju, skacu po istoj…

Tako stigosmo u Primosten. Prvo sto je Amy uradila, iskakajuci iz kola, je i skok u vodu. Naravno ne znajuci koje opasnosti iz iste ganjaju. U trenutku njenog skoka se i jedan gliser upravo usidravao. A ona je skocila 3 metra udaljeno od istog. Umalo mi srce nije stalo. Shvatajuci da je bila nasa greska da je nismo vezali, potrcala sam da skocim za njom. U farmerakama, majici, patikama. Nisam razmisljala da i meni moze nesto da se desi. Uhvatila sam je za ogrlicu i odvukla je do prvih stepenica i izvukla je napolje. Posle dobrog raspravljanja sa njom i vise pokusaja da opet skoci u vodu, smo odlucili da je vezemo.

Elem, sledeceg dana smo krenuli na put ka Trogiru. Amy je za svaki slucaj ostala „ispod palube“. U trenutku neopreznosti se mala slatka kuca izmigoljila iz kabine. Jedino sto sam mogla da vidim je njen skok u vodu. Naravno da smo jedrili pod punim jedrom. Naravno da je bilo veoma opasno skakati pri tome u vodu. Viknula sam skiperu: „Sime, zaustavljaj!“ i bez ikakvog razmisljanja skocila. Ona je bila srecna sto vise nije sama u vodi. Doplivala je do mene. Verovatno sa zeljom da se igramo. Uhvatila sam je za vrat, dobro protresla i povukla je u pravcu broda, koji je vec bio nekoliko stotina metara udaljen od nas. Iako je Sime vec spustao jedro, nije bas tako jednostavno zaustaviti jedrilicu u punoj brzini. Posle nekoliko minuta smo ih nekako stigle. Usle smo uz pomoc svih prisutnih na brodu. Posle dobrih batina, koje je ovaj put stvarno zasluzila, morala je opet u kabinu! Naravno da me u tom trenutku nije volela. Verovatno je shvatila da je bilo glupo, tako nesto uraditi. Ali i psi imaju svoj ponos. Na sta to lici, da te gazdarica pred svim ovim ljudima istuce? Verovatno su takve misli prolazile kroz njenu, stvarno lepu, ali ponekad i ludu glavicu. Ja sam bila besna, ona ljuta… Odlican ishod naseg malo cudnog kupanja tog dana.

U medjuvremenu, je naucila da sme skace u vodu, samo kada joj to i dozvolim. Time je sacuvala svoj ponos, da ne dobije ponovo batine, pred svim ljudima.

Zato drugari moji, ako se odlucite da vodite psa na jedrenje, obavezno pre toga probajte, da li isti skace u vodu. Ako to cini, vezite ga. Ako ne, blago Vama na takvom izboru!